| |
| Dragan Studen - Pesme |
|
| |
Smeju mi se kosturi
pred dohvatom opustelih dlanova.
Na mapi umrljane boje,
usahle u kanjone bora.
Zastrašujući reljef zjapi,
u očima poništene karte. |
| |
More progoni svojim plićacima
otkinutu varnicu.
Ona je ljuta
na siromašnom prostoru pa,
tinja u svojoj iznemoglosti. |
| |
Zamlja zaboravila na rađanje
i sahranjuje decu ispred jeseni. |
| |
Čelo mi se razbolelo
od trustova.
A, oči kroz rupe poništavaju karte
ispale pod noge neumornog vremena. |
| |
| |
| - - - |
| |
| |
Razapet između današnjeg radio programa
Između skulptura izloženih na obrazu parka.
Ćutim siromah među talasima što me odnose bedi.
Mirujem, samo pogledom hranim linije bronzane devojke
I češljom neprimetno prebiram po rečima sočnog glasa iz zvučnika. |
| |
Smrzavam se skrhan siromaštvom nikad ne dorečenim.
Nestajem pred odlsakom svestan netačnog reda vožnje.
Vodu zbog toga navraćam na nadu da mi ne uvene,
Na misli da mi ne postanu ne rodilje. |
| |
Moji nokti do krvi vremenom otsečeni,
Ni malo blata sa detinjih tabana da im poklonim.
Jutros uspomene detinjstva odnose šumovi divljih stanica.
Priče rogate ginu na rubu vremena još ne ispričane. |
| |
Plaču tako koraci, a zemlju ne dodiruju.
Zvone ključevi probuđeni,
Sanjivi ne mogu pronaći brave na vratima.
Ničiji su putevi bez pragova, kuće daleke bez temelja. |
| |
| |
| Beograd, 14. avgust 1964. god. |
| Dragan Studen |
